Ako uzmemo definiciju (jednu od mnogih) da su ekstremni sportovi „sportske aktivnosti pojedinaca i grupa koje se baziraju na visokom nivou opasnosti i na rušenju društvenih limita“, jasno je da slične primere možemo naći kroz celu istoriju. Međutim, ti primeri uglavnom gube smisao kada se podvuče drugi deo naše definicije – „kidanje društvenih okova“.
Tako bi preskakanje bikova na Kritu pre 5.000 godina (na slici), kao i borbe gladijatora definitivno otpale, pošto su tada te aktivnosti bile društveno prihvatljive. Ista je priča i s koridom...
To ujedno stvara problem i kod modernih, nama sada već toliko poznatih ekstremnih sportova. Za bavljenje njima definitivno je potrebna luda hrabrost, ali je jasno da ih moderno društvo, naročito pripadnici mlađih generacija, apsolutno i bez zadrške prihvataju. Štaviše, oni postaju sve popularniji, a samim tim i deo establišmenta.
Ipak, postoje detalji koji ekstremne sportove definitivno odvajaju od ostalih sportova. Pre svega, ekstremni sportovi se razlikuju od „klasičnih“ po tome što kod njih nije glavni cilj pobediti protivnika, to jest kolegu, već samog sebe i prirodu. Njima se bave ljudi koji idu do granice razuma i hrabrosti, potpuno svesni da bi ih i najmanja greška mogla osakatiti, a neretko i ubiti. Dakle, iako ti sportovi ne iziskuju posebne fizičke predispozicije, jasno je da njima ne može svako da se bavi. Za to je potrebno mnogo hrabrosti, možda još i više ludosti.
Teško je odrediti kada je tačno termin „ekstremni sport“ nastao, ali se veruje da mu se može ući u trag ranih sedamdesetih godina minulog stoleća. Tada se taj izraz koristio samo za sportove koji su bili veoma rizični i s potencijalnim smrtnim ishodom. Pojedini teoretičari smatraju da je do nastanka izraza došlo zahvaljujući dobitniku Nobelove nagrade za književnost Ernestu Hemingveju. Naime, po njemu su postojale samo tri vrste sporta - borbe s bikovima, auto-moto trke i planinarenje, dok su ostali puke igre.
Zapravo, do nastanka ekstremnih sportova došlo je u zapadnom društvu u drugoj polovini 20. veka, kada je opasnost svakodnevnog života pojedinca svedena na apsolutni minimum. Naravno, to ušuškano bitisanje kosi se s celokupnom istorijom modernog čoveka, od lova na praistorijske zveri, pa do docnijih neprestanih sukoba i ratova. Dakle, živeti mirno i povučeno definitivno nije prirodno, jer i duša i telo traže aktivnost i opasnost. Tu dolazimo i do adrenalina, hormona koji izdvajaju kao glavni pokretač ekstremnih sportova. On se budi kada je čovek u opasnosti, a mnogi ekstermni sportisti će vam bez okolišanja reći da je upravo adrenalin njihova jedina droga.
Za današnju neverovatnu popularnost ekstremni sportovi mogu da zahvale i istovremenom razvoju menadžerskih i marketinških teorija, kao i interneta. Armija mladih stručnjaka brzo se uključila u popularizaciju tih sportova, doprinevši velikom bumu. Uskoro su stigli i veliki sponzori, privučeni izuzetnom medijskom pažnjom uglavnom mladih generacija. Naravno, prednjačili su Amerikanci, koji su 1995. započeli i ekstremnu verziju Olmpijskih igara - X games, koje su širokoj narodnoj masi, uz pomoć velikih TV kuća, približile dotadašnje andergraund heroje kao što su Trevis Pastrana, Toni Hok, Nejt Adams, Džeremi Mekgret i mnogi drugi.
Sve u svemu, istorija ekstremnih sportova i dalje se piše, a svetska akademska javnost veruje da su upravo oni semenište za buduće najpopularnije discipline. Da je ta tvrdnja istinita ima mnogo dokaza - snoubord polako preuzima primat od skijanja, mauntinbajk ruši klasični biciklizam...
Budite uvereni da će ekstremni sportovi izroditi još inovacija kojima će se služiti deca budućnosti. Dobro došli u sutrašnjicu!
Ludaci sa Vanuatua
Zamislite sebe kako s platforme napravljene od bambusa, koja je pričvršćena samo korom drveća, s lijanom vezanom za noge, koja glumi gumu za bandži skokove, skačete direktno na nos s visine od oko 25 metara pravo na zemlju! Ne zaboravite, to je dva i po puta veća visina od one stravične „desetke“ na bazenima.
Zaista zastrašujuće i nepojmljivo, ali upravo to rade muškarci iz plemena Naghol s Vanuatu ostrva u južnom Pacifiku. Taj tribalni bandži, a može se reći i „praistorijski ekstremni sport“, prema predanjima postoji najmanje 1.500 godina. Vanuaćani su ga toliko usavršili da retko kada dođe do ikakve povrede, a kamoli do smrtnog slučaja.
Inače, impozantni toranj prave svi muškarci iz plemena Naghol svake godine u vreme početka žetve, ali samo oni naiskusniji smeju da skaču s najviše platforme.
Izvor: www.mozzartsport.com Autor: Slavko Đorđević FOTO: Red Bull
